↑↑↑

Crnilo

crteži nikole savića | pdf

Repro.

Nikola Savić, Optima, crtež, 1995.

1. Neki kažu da postoji stanje u kojem se psiha razilazi i raspada, u kojem se jedan lik razbija na mnoštvo likova, stanje prožeto gustom, neodređenom slutnjom. Pred bolest – tešku, opasnu i možda fatalnu – groznica rušenja svesti i njen raspad u nesvesno odvijaju se uporedo sa gubitkom telesnog integriteta. Tada okruglo crnilo izbija, prodire i obuhvata. Ono određuje slanost budućih suza i oštrinu budućeg viđenja, žestinu budućeg gneva i blagost budućeg strpljenja, okrutnost budućih odluka i hladnoću budućeg smeha. Kroz tkivo crnila, u dramatičnom truljenju limfe, gašenju krvi i razređivanju moždane vode, započinje proces individuacije.

2. Pigment na crtežima Nikole Savića čuva medveđu inertnost crnila koja verovatno sadrži raspored boja u spektru ‘paunovog repa’ (cauda pavonis). Ipak, crnilo ostaje skriveno iza fakture pigmenta – ono zahteva artikulisan pristup viđenju koji se može postići samo posvećenošću, usamljenošću i istrajnošću. Pad u dubinu crnila kao i uspešan izlazak iz njega u obnovljene strukture svesti i percepcije, podrazumevaju odnegovanu intuiciju, a intuitivni rad traženja i odmeravanja utkan je u poteze i površine ovih crteža.

3. Crnilo mogu da opišem i predstavim jer ono je alegorija, ali ne mogu da ga reprodukujem. Crnilo je odsutnost koja se ne može prevesti ni u jedan diskretan zapis. Zato pogledom mamim crnilo iz crteža Nikole Savića. Ližem uglove nečijih očiju i naočara. Koristim ivicu dlana da bih razbio krmelje zadriglih Meksikanaca i da bih savio njihove nekad bele košulje između mrlja od nafte, znoja i loja. Šibam kosu i ona se rastvara, štiteći se od besomučnih napada seboreje. Cepam celofan, štipam pilule i trljam njihov prašak između prstiju –otklanjam glavu zbog oštrog mirisa rastopljenih hemikalija. Čestice praha se zadržavaju na tastaturi pisaće mašine. Posmatram firmu: Optima. Počinjem da kucam: a, s, d, f, g, h..., ali tastatura ne reaguje. Svom snagom bacam mašinu na slučajnog prolaznika. Momak mi prilazi arogantno vareći džoint: još jedan New-age imbecil. Pucam mu u glavu (koristim samo dum dum municiju). Rafal prestaje. Moj Heckler und Koch se zaglavio. Uzimam Uzi i repetiram. Sonyjeva reklama na susednoj zgradi tone u mrak. Ulazim u Aston Martin. Automobil je star, olupina, ali motor je očuvan i snažan. Krećem se planovima koji drhte kao mišići posle velikog napora. Predelima koji promiču nedostaje plava boja. Izgleda da je u pitanju Doplerov efekat, strahovito brzo vozim. Pratim sadržaj pred sobom, trepavicama sužavam proreze očiju da bih smanjio kontrast. Fina osetljivost prelazi u deliričnu nadraženost – Jackson Pollock me pretiče u svom pick-upu, ali gubi kontrolu i udara u drvo. Prolazim pored mesta nesreće. Ne pada mi na pamet da se zaustavim. Naprotiv, ubrzavam. Postaje oblačno i vidljivost je sve slabija. Katapultiram se iz vozila. Neko nailazi. Izgleda da je to devojka i kao da me želi. Vrti se oko sebe i unosi mi se u lice. Pravi grimase, smeška se. Nudi mi svoje usne. Prihvatam ih. Ujedam je za jezik i najzad ostajem u crnilu.

Katalog izložbe Crteži Nikole Savića, Galerija Zvono, Beograd, 1995.