↑↑↑

digitalni video 2006 | vimeo

a je performativna studija portreta, posvećenosti, koncentracije i medijskog karaktera digitalnog videa.

Rad sam izveo prema skupu jednostavnih pravila. Od 1 januara 2005 do 1 januara 2006 godine sam fotografisao svoj autoportret svakog dana. Kadrirajući lice u makro režimu, snimao sam deset do trideset fotografija dnevno i izabrao po jednu, što daje ukupno 365 fotografija.

Video sam napravio morfovanjem izabranih fotografija u redosledu kojim su snimane, sa intervalom od 25 video slika između svake dve fotografije (jedna sekunda u PAL standardu). Zvuk sam napravio modulacijom šuma gramofonske ploče sinusnom frekvencijom u opsegu od 25Hz do 9125Hz tokom 365 sekundi.

Video se prikazuje kao neprekidna velikoformatna zidna projekcija visoke rezolucije, horizontalno orijentisana i predviđeno je da se posmatra iz ležećeg položaja. Zvuk se emituje sa ozvučenja iz zadnjeg dela galerije.

Rad a istražuje mogućnosti portreta da bude istovremeno delotvoran kao predstava i kao likovni događaj koji međudejstvom perceptivnih, kognitivnih i emotivnih činilaca aktivira posmatrača na identifikaciju i autorefleksiju. Zahvaljujući svom antropološkom značaju, ljudsko lice prikazano na pravi način lako navodi na uodnošavanje i samoprepoznavanje i u tom smislu a omogućava da se portret osvesti kao svojevrsno simboličko ogledalo.

Kontinuitet animacije vezuje pažnju posmatrača nudeći likovni užitak u obilju detalja dok minimalne promene izgleda i izraza lica ukazuju na posebnost svakog kadra, na vreme, napor i volju neophodne za izradu kompletnog rada. Variranje slike i pojmovnih vrednosti vremena unutar jedinstvenog motiva su iskorišćeni za paradoksalno poetizovanje digitalnog medija čija diskretnost (odvajanje jednoznačno određenih vrednosti) je suprotstavljena većini ljudskih iskustava koja su kontinualna. Sistemska repetitivnost animacije se može smatrati i diskretnom aluzijom na cinizam savremene pozicije profesionalnog umetnika koja postaje pomalo dosadna i sumorna pošto se umetničko stvaralaštvo prvenstveno identifikuje kao jedan od poslova u kulturnom sektoru.

Naziv rada je slovo koje se u većini jezika prvo uči, a u srpskom i najčešće upotrebljava, čime odražava tematsko-problemsku elementarnost. Naziv se poziva na jedan od značajnih koncepata Jacquesa Lacana, ‘objekt malo a’ (objet petit a) – nedostižni, imaginarni predmet želje koji ostaje kao trag po uvođenju simboličkog poretka u Stvarno. Svedenost naziva ukazuje na značaj samostalnosti i svesne samoizolacije u procesu individuacije. U spoju sa medijskim činiocima, naziv podržava ideju rada da relativno skromnim sredstvima postigne složen, holistički efekat i ukazuje na nesrazmeru između neverbalnih aspekata umetničkog iskustva i hegemonije jezika u kulturalnom kontekstu produkcije, plasmana i vrednovanja savremene umetnosti.

a pripada seriji mojih studijskih projekata u kojima se portret transponuje od likovne baze podataka ka događaju tehnikom programirane animacije, kao što su Dog Life Days (1997), All My People Right Here Right Now (2002), Alibi (Black or White) (2012) i Anticipacije (2015). Prikazan je u Galeriji Doma omladine i u Kulturnom centru Rex u Beogradu, u Galeriji 26 i u galeriji Unagaleria u Bukureštu, na izložbi Sense of Pressure u galeriji (Atelier als) Supermedium u Hagu i na izložbi Hibridno-imaginarno u Muzeju savremene likovne umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. a[4] je varijanta ovog rada iz 2010.

Bibliografija

Miodrag Šuvaković, VIRTUOZITET izvođenja PORTRETA: Oblici samog Rada i oblici samog Života, 2006.
Miodrag Šuvaković, Hibridno – imaginarno (Slikarstvo i/ili ekran: O slici i slikarstvu u epohi medija), 2006.
Miodrag Šuvaković, Konceptualna umetnost, 2007.

Gerhard Gross, The Appeal of Incosequence, 2006.

Vladimir Todorović, a=a, 2006.

Srđan Marković, Napad na statični autoportret, 2006.